Крваво Праскозорје
Бесплатни исечак са краја друге књиге
Тада Критија устаде, подиже десницу савијену под правим углом и обрати се грађанима Омилије:
„Сада ме саслушајте пажљиво, драги моји суграђани. Ово што се данас догодило и оно што ће се надаље овде догађати није никаква победа. Овде, на овој Агори коју многи људи сматрају светим местом, а која је сада окупана у крви и патњи оних који су се огрешили о све Божије и људске законе, догодио се велики пораз овог града. Нека се свако међу вама запита о сопственом уделу у кривици за ове страшне, али сада неизбежне догађаје. Имали сте безбројне прилике да се сами супротставите растућој тиранији Горгије и његове Шудрократије; али, онда многи од вас одлучише да пођу лакшим путем, оним који води низводно. Определили сте се да плутате, зато што сте били исувише лењи да пливате узводно, ка Извору. А шта је Извор? Извор је сама Света Тријада, њена милост, љубав и праштање. Извор је у Нетварној Светлости којим је Тријада створила и обликовала Космос, дакле, Поредак и све у њему. Сâм Творац вам даде слободу да сами одлучите да ли ћете учинити напор да пливате ка њему као Извору или ћете се препустити стихији која ће вас одвести у водопад, у понор који са ужасом називате Ереб, али мало тога чините у својим животима да бисте му се супротставили.
Имали сте међу вама дивне људе, праве пастире, људе светог и светлог живота. Њихову љубав сте схватали као слабост, њихову доброту као наивност, а у њиховој памети сте пронашли извор зависти. Ви сте се најпре одрекли Светлости Небеске Тријаде у сопственим душама, а затим сте се одрекли оних који су вас позивали да пливате узводно, објашњавајући вам да је то тежак, али једини исправан смер људског путовања кроз живот. Пут Врлине! Но, вама је то био „напор“. Било вам је „тешко“ да пливате узводно, попут деце којој је тешко да сазревају и да тако постану људи. Истину, која није лака, заменили сте тако што сте пронашли учитеље по мери сопствене лењости духа, оне који ће да вас третирају као децу и који ће да повлађују вашим прохтевима. Попут болесника који је оболео од гангрене, ви нисте веровали видару који вам саопштава ружну истину да само ампутација зараженог уда може да вам спаси живот. Радије сте отишли код шамана који вас је лагано тровао умирујући вам болове и пљачкао вас све док вас отрови из ране нису довели на самртни одар.
Ви сте попут стада оваца, које верује да је његов „колективни ум“ добра замена за пастира, и умислили сте да сте довољни самима себи и да су сви људи исте такве овце какве сте и ви. Одбацили сте своје добре пастире, којима је искрено стало до тога да вама буде добро. Уместо њих, себи сте за вође изабрали разбојнике. И није вам ово први пут. Пре два миленијума, неки који су слични вама, такође изабраше разбојника Максима уместо Доброг Пастира, демонски накот уместо Богочовека. Зар сте стварно мислили да ће ваши избори остати без последица? Да ли сте заиста, у дубини својих срца, веровали да ћете мирно наставити своју пловидбу ка Еребу, да из ваших најгорих кошмара неће доћи вукови да вас прождеру такве, глупе и неспособне? Зар постоји већа дрскост од оне када овца умисли да је по мудрости једнака пастиру, да је по снази једнака вуку, да је по оданости једнака псу, да је по лукавости једнака разбојнику или да је по вештини једнака ловцу? Зар има већега промашаја суштине, него када овца умисли да она има слободу избора? Какво добро очекује овцу изван њеног тора у коме је чувају пастир и његови овчарски пси? Како сте само могли да поверујете да овца може да самостално опстане у дивљинама нашег света, који слабост не опрашта чак ни вуковима?
Рећи ћу вам како вам се то догодило. Пре свега, поверовали сте у заблуду да сте нешто више од овце. Да би човек заиста био и личност, он мора да поседује квалитете личности. Идентитет. Интегритет. Принципе. Вредности. О да, поготово вредности: оданост, пожртвовање, посвећеност, доследност, част, храброст и дух, посебно дух. Ове вредности су седам стубова на којима почива личност. Да ли препознајете ове стубове у самима себи? Да ли сте спремни да их браните и по цену жртвовања сопственог живота? Овца нема ништа од овога. Ни роб или Чандала, како су их звали наши древни преци, нема ништа од овога; јер, када би имао макар једну од ових врлина, он не би ни био роб. Међутим, баш као и свака овца, исто тако и роб: свој живот поставља као највишу вредност, узвишенију од свега, па чак и од слободе. Роб се толико плаши смрти, да би учинио било шта и пристао на било шта не би ли је избегао. Ово значи да, као што се овца рађа као овца и не може значајно да утиче на сопствену егзистенцију, исто тако се и роб рађа као роб и врло мало утиче на сопствену егзистенцију. Једини прави господар кога има свака овца и сваки роб је исти: страх, који је вама основни мотив за све.
Само они људи који су научили да пливају узводно, ка Извору имају прилику да победе сопствене страхове и да постану слободни. Но, велика већина вас не жели слободу. Напротив, ви желите да будете инвалиди да би се увек неко „бринуо о вама“ и „бринуо за вас“. Ви сте они који повлађујете том свом „унутрашњем детету“, они који су стално несигурни, вечито увређени, увек је читав свет против вас, лош вам је хороскоп, немате среће; ви „патите”, а не знате ни због чега ни за чим, мислите да „волите“, а тргујете осећањима. Над слабијима волите да се иживљавате, а јаче од себе „љубите у гузице“.
Један од великих пророка старог света, једном је приликом изрекао жалосну истину „да је већина људи лоша“.
Дакле, ни добри ни зли, него мешавина светла и сенке, ни светли ни тамни него „осенчени“ и „неопредељени“ између добра и зла. У таквој неутралности, светло се увек повлачи, а сенка обавезно тријумфује. Ако човек заиста јесте човек, он је у стању да зло ни не види, као што га није видео ни Спаситељ, као што га не виде ни светитељи; такође, уколико овлада сопственим страховима, човек може да се супротстави злу, макар и по цену већег зла. Међутим, роб ће зло увек да трпи, зато што њиме господари страх. И није овде проблем ни што су људи у већини овце, што је већина вас лоша или што већина вас има робовски менталитет. Проблем је у томе што маса тих и таквих, бесловесних, у стампеду може да прегази и највећег јунака или витеза. Због ове илузије снаге, коју одржава менталитет крда, та и таква већина почиње да верујен у илузију да је најпре иста, а затим и боља од оних које не може ни да обухвати својим крхким и ломљивим умовима. Такви људи најпре допусте самима себи да тону у сенку, а затим, по сваку цену, за собом у Амбис желе да повуку и друге. За њих пружена рука помоћи није могућност да из Амбиса изађу, него прилика да са собом још некога повуку, како не би самовали у своме очају. Они ништа не разумеју, а уколико имају стид он није одсјај оне Искре Светлости Створитеља која је у нама, него је то само онај банални страх да не буду разобличени у сопственој слабости. Читаве животе протраће у глумљењу улога: родитељских, пословних, политичких, верских, а иза тих њихових маски крије се празнина.
Ово је дакле велика већина човечанства. Људи од блата, људи без структуре, људи безоблични и полиморфни. То је дакле каста коју називамо Шудре, осенчени и слаби, покварени људи, виша од Чандала, али и даље робови својих страхова и порива. Изнад ове varṇa (वर्ण) или сталежа, према старим и усменим предањима Отшелника, налазе се Вајшије, сталеж трговаца, оних који за све што постоји у њиховим животима имају цену, који траже „вајду“ или „вишак“, они који „божанско“ виде искључиво у количинама, а не у квалитету. Ако су Шудре ноге човечанства, онда су Вајшије његов труп: тром и непокретан, али уједно и потрошач свега што унесемо у себе. То је онај део човечанства који углавном луксузно живи од туђег рада, који троши добре ствари, а избацује фекалије и за узврат тргује енергијом која настаје у том процесу. Ноге, односно Шудре, не познају никакву другу сврху него да носе труп, односно Вајшије; док труп, сам по себи, такође слеп, не види било какву другу сврху постојања осим самога себе. Труп није свестан улоге које у телу имају руке и глава и верује да је цело тело у његовој служби, зато што је он тај који производи енергију потребну телу за живот и кретање. Труп је увек себичан, увек грамзив, увек саможив и увек жели да остатак тела уцени енергијом коју ствара, искрено уверен да је он тај који је врхунац људског постојања.
Ноге и труп имају приближно сличну масу, али труп свакако обавља виталнију функцију од ногу: јер има људи који живе без ногу или руку, али је тешко замислити човека који живи без главе или трупа. Међутим, док труп у себе халапљиво усисава све што му је доступно и производи енергију, руке, иако су физички везане за њега, ипак су природан продужетак главе. Њима је труп потребан као преносник енергије и импулса из главе; али, за разлику од трупа, руке су те које граде и стварају. Оне нису неопходне само за пливање узводним током реке живота, него и за пливање уопште. Руке су и доминантни удови којима се организам брани. Када, пак, превлада страх ноге служе за бекство или, ако смо јачи, да сустигну онога ко од нас бежи. Одбрана или напад ногама нису немогући, али су врло лимитирани и често незграпни и непрактични. Због свог стваралачког потенцијала, руке су ближе Творцу од ногу или трупа, јер оне спроводе у дело идеје, замисли и планове, било да се баве неким часним занатом, пишу или се боре. Зато, ратничка варна хијерархијског друштва, или каста Кшатрија, има мању масу од трупа или ногу, али неизмерно већу функционалност. Руке се не товаре непотребним теретима, узимају тачно онолико енергије колико им је потребно да спроведу оно што глава од њих тражи. Из тог разлога, када се молимо Свевишњем, ми склапамо наше дланове и тиме показујемо да су сва наша дела на располагању вертикали, односно узводноме кретању ка Небесима где влада Извор Стварања, односно Света Тријада.
Коначно, ту је глава, која читавом нашем постојању даје смисао. По маси најмања од свих главних удова нашег тела, ако не рачунамо репродуктивне органе, наша глава је извор већине наших чула. Она је уједно и центар наше свести и наше имагинације. Уколико је народ тело, његова глава је његова Црква, односно његово свештенство, варна Брахмана, како су их звали наши стари, јер брахма је реч којом су наши преци означавали бреме; они су сâми стубови који носе терет овог нашег у грех и безнађе палог света. Да би лакше носили ове тешке терете света, ти свештеници морају да буду што растерећенији од било какве врсте метала или било чега што човека вуче ка земљи. Да би они били људи који су добри брахмани или носачи терета, имају обавезу да се у свему угледају на Спаситеља и да воде живот сличан његовом. По правилу, то је живот препун страдања и одрицања. Праведници увек страдају уместо нас осталих, зато што је њихово свесно опредељење исказано кроз потребу да на својим плећима не носе само сопствене терете, него и терете многобројних других људи који су им поверени. Њихово животно опредељење је свестан избор и прихватање улоге жртве: али, за разлику од Шудре, не из страха, него супротно, из храбрости. Прави Брахман је онај који са овог света неће понети било какав терет осим Светлости Свете Тријаде в сопственој души, а та светлост најснажније сија када је несебично и без било какве користи за себе, понео терете других људи. Такви људи увек страдају због других, за разлику од ових карикатура које смо изложили пред вама на Агори, које сада страдају само и једино у сопствено име, зато што су власт над сопственим бићем препустили Еребу.
Дакле, овим даном и овом беседом проглашавам крај Шудрократије, односно владавине олоша у Омилији. Грађани Омилије, већина вас је подлегла искушењима сенке. Отерали сте и презрели ваше добре пастире, њихову доброту сте схватили као слабост и определили сте се за разбојнике, подлегавши илузији о њиховој „снази“. Уместо врлине, многи од вас су се определили за заблуде и допустили да вас ваши страхови одведу у наручје оних који би вас испоручили вуковима. Ви нисте тражили нас, вукове, али сте нас ипак призвали у ваше животе и ми сада радимо оно што вукови иначе раде. Најпре смо пред вашим очима поклали разбојнике, тек да бисмо вам показали где су права моћ и снага. Такође, поклали смо и многе овце, а у наредним данима ћемо их клати још више, зато што вукови то иначе раде: они често покољу све овце у тору, а само једну одвуку у дивљину да би је појели. Шта мислите, због чега се то догађа?
Открићу вам и ту тајну: вукови на овце имају природно право, право моћи исто као што и тирани имају природно право да владају над људима сачињеним од блата и балеге.
А ви сте ти! Знате ли због чега? Зато што сте до тога сами себе довели сопственим изборима. Живели сте у најлепшем граду овога Континента, у Граду песме и нисте умели да цените дарове којима вас је Свевишњи великодушно обдарио. Повели сте се за слепцима, надајући се да ћете пронаћи неку пречицу у вашим мизерним животима, да би без труда, рада и било какве способности добили нешто за шта су вас лажљивци убедили да заслужујете. Дозволили сте себи да поверујете да би у животу могло да вам припада било шта више од онога што сте сами за себе створили. Ваша идеја о томе да сте једнаки са бољима од себе, само због тога што вас је више, па ћете да прегласавањем донесете закон који потврђује да је то тако, увреда је свим принципима стварања. Вредност човека није ни у ономе за чиме жуди, нити у ономе што о себи мисли, него у ономе што је способан да створи. Дрзнули сте се да нас изазивате вашим „законима“ и гајили сте илузију о вашој снази која је у вашој масовности, чиме сте показали ваше несхватање космичких принципа. Да сте остали верни и привржени својим добрим пастирима, ми Аристократе са Тамале, остали бисмо пастирски пси, они који и овај град и вас који у њему живите бране од разбојника и вукова. Уместо тога, ви сте се удружили са разбојницима и тако сте нас најпре претворили у вукове, уклонивши пастире чији је посао био да нам објасне да смо пси, а онда сте се још усудили да нас призовете вашим изазивањем: и ево нас, госпе и господо, дођосмо овде на ваш позив.
Сада, на згариштима и стратиштима у која се, захваљујући вама, претворио овај некада дивни град, док вође које сте слободно бирали вриште на овом мучилишту у које се претвори ваша Агора, послушајте вољу Аристократа: од вечерас, па докле год се нама прохте да се овде задржимо или док не пронађете снаге да нас отерате силом, знајте да су укинути сви закони Омилије. Ваш јеедин закон од сада биће онај који вам је дала Света Тријада, а то је ваша способност да распознајете добро и зло. Дакле, од данас немате другог закона осим онога који је записан у светим списима. Добро их проучите, јер наше Свевидеће око ће вас булно пратити, увек спремно да сурово казни оно што ми препознамо као преступ. Дакле, потрудите се да добро погађате наше жеље или се придружите овима који сада пролазе кроз Обред прочишћења. Нека нам нико не пребацује да наша бруталност није налик ономе што је чинио Спаситељ, јер ми то знамо боље од вас. Нисмо ми овде дошли у име Спаситеља и све ово свесно чинимо мимо његове свете воље. Не заваравајте се, ми смо дошли само и једино у сопствено име и код нас за ваше сузе неће бити оне милости коју бисте с правом очекивали од Спаситеља. Самовољно сте одбили врлину која вас је водила ка благоме загрљају Спаситеља и зато ћете се сада упознати са самом Сенком врлине, како бисте коначно схватили шта сте изгубили и чега сте се толико лакомислено одрекли. Желим вам срдачну добродошлицу у режим DORN IARAINN! Без бриге, врло брзо ћете научити значење ових речи уколико вам оно случајно већ није познато…“
Овако је Критија, са леденим осмехом на лицу завршио своју чувену Беседу крвавог Праскозорја Омилије, која је убрзо била умножена у много примерака, а један који сам сачувао управо приложих завршетку друге књиге ових мојих Хроника.
Chronica Secunda Finis
